Nataša
JA, ŽENA
U noći kada je umro David Bowie mi smo plesale uz njegovu muziku. U polumraku plesne sale smenjivali su se hitovi tek upokojenog Dejvida. I upravo te noći, dok je iz zvučnika gruvalo “Seven Years in Tibet”, Beba je prvi put, nakon četiri meseca, uspela da iskoordinira svoje duge noge i ruke, da pleše na štiklama kao da je bosa, da se uvija poput zmije i isteže kao mačka. Mi, ostale,bile smo, kao i svaki put kad neka od nas pleše, pažljiva publika. Okupljene, malo iz radoznalosti, a više vođene željom da savladamo ovaj zahtevni ples, vrlo brzo smo postale “mi”, “naša grupa”. I bez zadrške, iskreno joj aplaudiramo!
„Bravo! Uspela si! Izgledala si fantastično! Uživale smo!”
Mi smo devojke koje “treniraju” pol dens. Mi plešemo oko šipke.
Vrlo često, kad ovo izgovorim, setim se jednog događaja sa poslednjeg letovanja. Još pre puta bila sam na dva intro časa i već sam znala da ću početi da plešem kad se vratim u Beograd. Elem, na plaži smo u širem porodičnom sastavu(tri generacije). Srećemo nekog prijatelja naših roditelja koji nam priča o svom trenutnom problemu. Ništa nije ni naročito dramatično, a ni zanimljivo, osim činjenice da momci sa kojima treba da razgovara rade neki ne baš „uzoran posao”. “Drže oni klub, noćni, đe plešu one đevojke oko šipke.”
Hm! Sumnjiva rabota! Prži sunce, ja žmirkam ispod naočara I pitam se da li je vreme za bele laži.
Jednu veliku životnu istinu uspela sam da naučim još u studentskim danima, dakle vrlo rano. Možda dvadeset I kusur godina nekome I nije nešto rano, ali u mom slučaju sazrevanje, ono pravo, životno, desilo se mnogo kasnije. U svakom slučaju, dok sam na fakultetu pisala rad o “Unutrašnjoj strani vetra”, Milorada Pavića(još jedan mrtav čovek u ovom tekstu, neka mu je laka zemlja, ali nije na listi mojih omiljenih pisaca), jedna rečenica mi se istetovirala u svesti. Vrlo je kratka I jednostavna:
“STVARI NAJČEŠĆE NISU ONAKVE KAKO NA PRVI POGLED IZGLEDAJU!”
Ovo je, ustvari, fraza, u koju sam ja poverovala tek u Pavićevom kontekstu. Dragocena je I lekovita! Jer, svi mi svakodnevno bijemo razne bitke. Često je najteža I najjalovija bitka sa stereotipima. I sad sledi priča o začaranom krugu, o zmiji koja grize svoj rep.
Dugo su se žene borile za ravnopravnost, za “rame uz rame sa muškarcima”. Neću da detaljišem o pojedinačnim etapama I oblastima u kojima se ravnopravnost izvojevala. Cilj je postignut. U načelu smo “jednaki”, kako je u stvarnosti, zavisi od posmatrača I od same žene. Svaka od nas donosi odluku dokle će da ide.Kad je put prohodan, daleko se stiže.
Po pitanju ambicija, nema mnogo razlika među polovima. Strast za uspehom , šta god on značio, svojstvena je I muškarcima I ženama.Te tako, eto nas u istom grotlu. Posao, karijera, samostalnost, novac, “sam svoj gazda/gazdarica”, sloboda…Nije da nije lepo! Meni lično, od svega nabrojanog, najdraža je sloboda. Ne znam da li je sticaj srećnih okolnosti ili sam se, eto, izborila, ali sloboda da radim ono što želim(pa neka je to i u mom mikrosvetu), da dišem punim plućima, čini suštinu moje sreće i snage da živim i volim život.Ipak, trebalo je da prođe podosta godina dok nisam prestala da budem razapeta između onoga što se od mene očekuje i onoga što ja, stvarno, želim.
Takođe, podela na muške i ženske poslove u osvešćenim sredinama, danas je apsolutno pase. Međutim, u toj karijernoj i životnoj trci, mi žene smo se prilično promenile. Ogrubele smo jer smo morale. Kad upadneš u talase uzburkanog mora, ne razmišljaš o frizuri i razmazanoj maskari, nego krkljaš, pljuješ vodu i plivaš najbolje što možeš. Elem, ostale smo bez one najlepše, najvrednije, najvažnije i samo nama ženama svojstvene osobine-ŽENSTVENOSTI. I sama reč je izvedena od reči ŽENA. Nema sinonima. Može sad da se nabraja:erotičnost, seksualnost, zavodljivost…ali ni jedna od ovih reči nije TA.
E, ja sam po svoju izgubljenu ženstvenost došla ovde, da plešem.U ženskom carstvu, zajedno sa ostalim lepim i svesnim ženama, vraćam se svojoj suštini. Svakog jutra posle plesa, imam potrebu da obučem haljinu ili suknju, da nosim štikle…smejuljim se, mekša sam i nežnija, po kući širim milinu. I ne brinem, nisu ovo znaci slabosti. Ja ovo stanje mogu da kontrolišem. Ovo je moja nova, povraćena moć. Na poslu sam trezvena i koncentrisana, umem da zaradim i cenim svoj novac! U kući sam majka, sestra, mačka, kuvarica, lenjivica… A svom čoveku sam(ili ću biti!) ona koja se smeje, uvija, umiljava, raduje, daje i traži, zavodi i biva zavedena. Ona koja može da donese novi život. Žena.
N.